Svedok saradnik (504o-504ć ZKP)

Autor: Ivan Duzlevski, Tužilaštvo za ratne zločine


U nameri da suzbiju vršenje najtežih krivičnih dela, savremena zakonodavstva pored pooštravanja propisanih kazni, daju osumnjičenim i okrivljenim osobama odredjene pogodnosti sa ciljem da ih pridobiju za saradnju sa organima krivičnog gonjenja.

Poslednjim izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije (dalje ZKP) iz septembra 2009.godine, u okviru grupe posebnih odredbi koje se tiču procesnog postupanja u predmetima za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i druga izuzetno teška krivična dela, medju kojima i ona za čije je krivično gonjenje nadležno Tužilaštvo za ratne zločine, regulisana je jedna relativno nova ustanova u našem krivičnom pravu – ustanova svedoka saradnika.

Predvidjeno kao jedna od posebnih mera organa gonjenja za otkrivanje i dokazivanje napred navednih krivičnih dela, te kao njihova krajnja i najčešće neizbežna opcija, prevodjenje lica sa statusom okrivljenog u položaj svedoka, omogućilo je nadležnim tužilaštvima pribavljanje „krunskih“ dokaza u najkomplikovanijim postupcima. U praksi, ovo bi značilo postizanje izvesnog složenog dogovora izmedju postupajućeg javnog tužioca i jednog od okrivljenih, odnosno njegovog branioca u konkretnom krivičnom postupku. U zavisnosti od faze samog postupka, izraz okrivljeni bi se mogao odnositi i na osumnjičenog i optuženog, a sada prema spomenutim zakonskim izmenama čak i lice pravosnažno osudjeno za neko od najtežih inkriminisanih dela, o čemu će biti reči u nastavku teskta.

Naravno, ključni procesni subjekti u neformalnom pregovaranju čiji rezultat može biti kreiranje ovog specifičnog sporazuma, javni tužilac i okrivljeni – budući svedok saradnik, moraju pri svojoj saradnji voditi računa o limitima koje zakonodavac navodi u pet članova ZKP-a (504o-504ć). Ovo iz razloga što bi, u suprotnom, mogli da se suoče nakon predloga tužioca da neko lice dobije status svedoka saradnika sa odbijajućom odlukom suda.

Prvi subjekt, javni tužilac, pri svom izboru ovakvog svedoka iz redova pripadnika jedne organizovane grupe mora voditi računa o dva predvidjena uslova:

1. to ne sme biti lice u odnosu na koje već postoji osnovana sumnja da je organizator grupe i

2. da je značaj iskaza baš tog svedoka za otkrivanje, dokazivanje ili sprečavanje drugih dela iste grupe pretežniji od posledica krivičnog dela koje je učinio.

Ne možemo a da ne primetimo da je posebno „osetljiv“ upravo ovaj drugi uslov, te da ostaje na samom sudu ( odnosno sudećem veću na glavnom pretesu ili KV veću do pretresa) da po slobodnom uverenju ceni koji interes je pretežniji. U donošenju te odluke, svakako, mora doći do izražaja i veština javnog tužioca čiji predlog na sud mora biti ubedljiv, potkrepljen snažnim i nedvosmislenim argumentima.

Sa druge strane, ako želi procesni status svedoka saradnika, a time i pogodnost eventualnog ublažavanja kazne, odnosno u posebnim slučajevima čak i oslobodjenja od iste, okrivljeni mora u potpunosti priznati izvršenje krivičnog dela za koje je okrivljen, na taj način što će, pošto ga javni tužilac upozori na opšte dužnosti svedoka, ali i da se u postupku neće moći da koristi redovnim pogodnostima svedoka, u smislu oslobadjanja od dužnosti svedočenja ili odgovaranja na pojedina pitanja (ako je sa nekim od saokrivljenih u braku ili srodstvu), da da bez ikakve prinude i samostalno, uz što detaljnije i potpunije opisivanje, svoju izjavu o predmetnom dogadjaju u roku ne dužem od 30 dana, koja mora biti svojeručno napisana i potpisana. Praksa je pokazala da inicijativu za pokretanje pregovora ima sam okrivljeni, odnosno njegov branilac, a ne javni tužilac kako bi se tumačenjem zakonskog teksta moglo zaključiti.

Zašto bi neko lice želelo status svedoka saradnika? Na tužiocu je da licu zainteresovanom da stekne ovaj status, ukoliko ispunjava napred navedene uslove, predoči procesni položaj svedoka saradnika. Osnovna pogodnost je u tome da svedoku saradniku, koji svoj iskaz u svemu da u skladu sa zakonskim obavezama, sud utvrdjuje minimalnu kaznu propisanu Krivičnim zakonikom za delo koje je priznao i za koje je u postupku dokazano da ga je učinio, a zatim izriče kaznu koja je umanjena za jednu ½ od utvrdjene, uz napomenu da ne može biti manja od 30 dana zatvora.

Procesni položaj lica pravosnažno osudjenog za neko teško krivično delo, kojeg je javni tužilac predložio za svedoka saradnika, još je povoljniji. Naime, po predlogu tužioca sud njemu može ublažiti izrečenu kaznu po posebnim pravilima iz čl.405a st.4. ZKP-a, a što znači da će je umanjiti najmanje za ½ polovinu, bez dodatnog uslova da ne sme biti manja od 30 dana zatvora, pa ga makar teoretski može osloboditi od kazne.

Ovde bi valjalo napomenuti, da je u specifičnoj materiji koja se odnosi na ratne zločine, kao genusni pojam za odgovarajuća krivična dela iz glave XVI ranije važećih KZJ-a i OKZ-a, odnosno glave XXXIV sada važećeg KZ RS, pod nazivom „krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara međunarodnog prava“, problem prihvatanja položaja svedoka saradnika posebno izražen. Ovo opet iz mnogo razloga:

– najpre, reč je o najtežim krivičnim delima u okviru jednog savremenog krivičnog zakonodavstva, koja u sebi sublimiraju veliki broj drugih izuzetno teških krivičnih dela, poput ubistava i drugih dela protiv života i tela, protivpravna lišenja slobode, zlostavljanja i mučenja, silovanja, dela protiv imovine itd., za koja su propisane dugotrajne kazne zatvora, tako da bi i njihovo eventualno ublažavanje za osuđenog moglo predstavljati ozbiljnu destimulišuću sankciju;

– neizvesnost uspeha njegovog iskaza pred sudom, kako u smislu nemogućnosti tužilaštva da zainteresovanom okrivljenom ponudi garantije da će njegovo priznanje izvršenog/ih krivičnih dela, kao i ukazivanje na dokaze koji potkrepljuju takvu izjavu koji terete ostale izvršioce, zaista i dovesti do njegove delimične abolicije (na sudu je da ceni kvalitet i značaj njegovog iskaza i druge bitne okolnosti), tako i mogućnosti da javni tužilac nastavi protiv njega krivično gonjenje u slučaju da se u toku postupka otkrije neko ranije izvršeno krivično delo koje on nije opisao u svojoj izjavi;

– s druge strane, sa aspekta otkrivanja učinilaca i tereta dokazivanja njihovog izvršenja, u pitanju su najkomplikovanija dela, obzirom na postojeću značajnu vremensku distancu izmedju vremena izvršenja i otkrivanja, činjenice da su dela izvršena na teritorijama sada nezavisnih država, što u ambijentu nestabilnih medjudržavnih odnosa zahteva veliki stepen saradnje njihovih pravosudnih organa, a zatim i nedostatak ili nespremnost svedoka da o tome posvedoče, uz često potpuno odsustvo materijalnih dokaza;

– na kraju, iako ne i teorijskog, prihvatanje nepovoljnog suštinskog položaja lica kako u sudnici, obzirom da je često jedino potpuno priznalo krivicu i detaljno opisalo svoja dela, te tako ostavilo negativan utisak i na sudsko veće o svom kredibilitetu kao svedoku, ali i van sudnice što iziskuje primenu posebnih mera zaštite predvidjenih Zakonom o programu zaštite svedoka.


Autor teksta: Office

Humanitarna nevladina organizacija PRO BONO za pružanje primarne besplatne pravne edukacije svim građanima Srbije kojima je potrebna i koji su materijalno ugroženi. Pogledajte sve tekstove od Office