Postovani, vec sam vam se obracala za pomoc. Saljem vam kopiju resenja da ga procitate.Samo cu dodati da dete nece nasamo sa ocem i da je iz tog razloga dolazila milicija.Oni su ustanovili da dete nece da ide i otisli.Kazite mi kako da se ponasam i da li da prisiljavam dete da ide samo sa ocem.

Postovana,

pitanje pravnog regulisanja polozaja dece i njihova zastita je svakako jedno od kompleksnijih pravnih pitanja, a posebne teskoce se mogu javiti upravo u postupku izvrsenja donetih sudskih odluka.

U svakom slucaju, odredba clana 6. vazeceg Porodicnog zakona nacelno propisuje da je svako duzan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se deteta ticu. Znaci, svi ucesnici sudskog postupka (kako roditelji, tako i sud, Centar za socijalni rad, sva lica koja na bilo koji nacin ucestvuju u postupku), se prilikom preduzimanja bilo kakve radnje, odnosno donosenja bilo kakve odluke, moraju truditi da u najvecoj mogucoj meri bude zasticena kako licnost deteta, tako i detetov interes.

U Vasem slucaju sud je doneo resenje o izdavanju privremene mere kojim se uredjuje nacin odrzavanja licnih odnosa izmedju Vaseg deteta i njegovog oca, sve do pravnosnaznog okoncanja postupka za razvod braka.

Pre svega bih naglasila da je sud odluku doneo na osnovu izvestaja Centra za socijalni rad, kao i na osnovu izvestaja psihijatra i specijaliste sudske psihijatrije, odnosno porodicnog terapeuta i specijaliste med. psihologije. Znaci, tim strucnjaka je usaglaseno konstatovao da odrzavanje kontakta nasamo sa ocem nije ni na koji nacin ugrozavajuce po dobrobit deteta, kao i da je u najboljem interesu deteta da samostalno vidja oca i to dva puta nedeljno po tri sata. I nemojte zanemariti upravo tu cinjenicu – strucnjaci, odnosno lica koja poseduju potrebna znanja i koja su specijalizovana u takvim postupcima su objektivno sagledala citavu situaciju – utvrdili su kakvo je ponasanje oca prema detetu i kako se oseca i ponasa dete u prisustvu oca, pa su na osnovu toga i doneli odluku. Takodje, nemojte zanemariti ni cinjenicu da se pravilan razvoj deteta moze najbolje ostvariti ako ono ima kvalitetan odnos kako sa majkom, tako i sa ocem.

U skladu sa tim, pre svega bih Vam samo predlozila sledece:

Pokusajte da uticete na dete u tom pravcu da vidjanje sa ocem prihvati sa radoscu i na najbolji moguci nacin. Ukoliko ono vidi iz Vaseg ponasanja da prihvatate i odobravate njegov kontakt sa ocem, sigurno ce promeniti svoj stav. Vidjanje sa ocem dva puta nedeljno po tri sata nije mnogo, a za formiranje njegove licnosti bice od izuzetnog znacaja. Pa i ako bude problema na pocetku, vremenom ce dete to prevazici, ali samo uz Vasu pomoc. Za dobrobit deteta potrudite se koliko god Vam to, iz bilo kog razloga, bilo tesko. Sto bi se reklo – takav je kakav je, drugog oca nema i nije mogao da ga bira. I ukoliko ikako mozete, nemojte mu taj odnos ugrozavati.

A sad da se vratim na konkretan odgovor:

Ukoliko ipak dete ni pod kakvim uslovima ne zeli da ostvari samostalni kontakt sa ocem, niposto ga nemojte prisiljavati na to. U skladu sa navedenom zakonskom odredbom, svi postupci koji se ticu deteta se moraju preduzimati u njegovom najboljem interesu, a prisila, odnosno fizicko primoravanje da podje sa ocem to svakako nisu. Dete se ni u kom slucaju ne bi smelo izlagati tako dramaticnim i stresnim situacijama.

Na sledecem rocistu obrazlozite sudu celokupnu situaciju (kakvo je bilo ponasanje deteta kada je otac dosao po njega, na koji nacin je dete taj otpor manifestovalo, kako je uopste izgledao detetov kontakt sa ocem, kako se otac ponasao, znaci navedite sve relevantne okolnosti zbog kojih privremena mera nije realizovana). Pored toga, obavezno ponesite zapisnike milicije kojima je konstatovano da dete ne zeli da podje sa ocem. Takodje, mozete zahtevati ponovno angazovanje Centra za socijalni rad kako bi se utvrdio uzrok takvog ponasanja deteta i kako bi se eventualno drugacije odredio nacin odrzavanja licnih odnosa izmedju njih dvojce. U krajnjem slucaju mozete traziti izlazak sudije, ili strucnih lica Centra za socijalni rad na lice mesta radi pokusaja posredovanja, a u cilju buduceg lakseg i nesmetanog odvijanja kontakta izmedju njih (ovo sud samo izuzetno odredjuje, ali mozete da predlozite).

U svakom slucaju, dete nemojte prisiljavati – mali je on da bi se bez posledica nosio sa tako stresnim situacijama. I jos jednom ponavljam, ucinite sve sto je u Vasoj moci da olaksate njegovu normalnu komunikaciju i odnos sa ocem. To ce Vam se visestruko vratiti, i ako Vam, najverovatnije, to sada ne izgleda tako.

Biljana Djeric, advokat