Supruga je izjavila da želi razvod braka, nakon više od decenije godina braka. Živimo u stanu koji je vlasništvo mojih roditelja. Ona želi da zadrži naše dete, koje je inače izjavilo da želi da ostane samnom.Ja u vlasništvu imam još jednu nekretninu koju sam nasledio. Da li moja supruga ima pravo da odvede dete bez moje saglasnosti, i da li polaže ikakvo pravo na pomenute nekretnine? Da li ja mogu da je sprečim da odvede dete? Ja sam utvrdio da je održavala kontakt sa drugim muškarcem, i da ju uzajamno izjavljivali ljubav preko poruka. Te poruke imam u posedu. Da li tako dobijen materijal može da se koristi u sudskom sporu, kako bi se pokazao karakter majke u slučaju borbe za starateljstvo? Molim za pomoć, jer sam očajan. Unapred hvala,

Poštovani,

Što se tiče nekretnine koju ste nasledili  ona predstavlja vašu posebnu imovinu i ne ulazi u bračnu tekovinu, tako da vaša supruga ne može polagati pravo svojine na toj nepokretnosti. Nekretnina koja je u vlasništvu vaših roditelja, nije čak ni u vašem vlasništvu, pa vaša supruga na njoj tek nikako ne može polagati pravo svojine. Ukoliko vaša supruga pokrene postupak utvrđivanja prava svojine vi ćete isticati da se radi o nasleđenoj imovini, odnosno o imovini trećeg lica-vašeg rodtelja i za to iznositi relevantne dokaze. Kada je u pitanju starateljstvo nad vašeim detetom ona će morati obaviti jedan razgovor u Centru za socijalni rad gde će je socijalni radnik pitati da li želi da živi sa ocem ili majkom, s obzirom da je dovoljno velikog uzrasta da može da odgovori na to pitanje. U najvećem broju slučajeva, a u tom uzrastu deteta, odlučujuća je činjenica za poveravanje starateljstva jednom roditelju upravo želja tog deteta. Mada se naravno uzimaju u obzir i drgi faktori, kao što su socijalno-ekonomski uslovi za život kod jednog roditelja, psihička podobnost tog roditelja…Na pitanje da li možete dokaze o preljubi koristiti u postupku određivanja kome će se poveriti starateljstvo odgovor je potvrdan, ali sud neće naročito uzimati u obzir te vaše tvrdnje prilikom poveravanja starateljstva, jer one ne mogu biti odlučujuća činjenica koja je dovela do toga kom roditelju će se poveriti dete, sud joj više ne pridaje veliki značaj u procesu odlučivanja u postupcima ove vrste, mada svakako govori o moralnoj strukturi te ličnosti.


Slađana Popović, dipl.pravnik